Ako je Bah u muzici, što bi se reklo, matematički tačan, onda bih rekao da je u svetu književnosti Ivo Andrić taj koji sedi na takvom tronu, ili ga makar deli sa pojedinom književnom elitom. Knjiga Prokleta Avlija predstavlja remek-delo književnosti iz više razloga, a ja ću se ovde pottruditi da makar označim neke koje je izdvajaju od drugih.
Andrićev stil mi u ovoj knjizi nije bio ništa novo jer mi nije ovo prva njegova knjiga koju sam čitao. Kao iu drugim delima, Andrićev stil je prepoznatljiv. Rečenice nisu dugačke, sasvim su jasne, i vrlo precizno prikazane. Ne čini se da ima ni jedne jedine rečenice viška, već kao da je na knjizi rađeno i previše vremena, sa previše posvećenosti detaljima, pa se i ne može naći bilo kakav višak ili neki dosadniji deo. ak i male rečenice i kratki dijalozi su prepuni blaga i bitnih stvari. Iako na prvi pogled krajnje jednostavna radnja, mi nailazimo na mnoštvo slojeva čitajući je. Neki delovi, kako se makar meni čini, i dalje deluju kao neki vid misterije, odnosno predstavljaju deo koji se sa podjednakom važnošću može sagledati iz mnogo različitih uglova.
Prokleta Avlija je priča koju govori mladić iz manastira a koji gleda kroz rešetke kelije i priseća se priče koju je govorio fra Petar. Priča, odnosno sam roman, proteže se na oko 100 stranica a kroz oko posmatrača iz te kelije deluje da je priča trajala svega nekoliko momenata. Pripovedanje, odnosno prikazivanje kroz sećanje uz otkucaje satova pokojnog fratara i sajdžije, jer se zvuk obližnjih fratara čuje iu neposrednoj blizini na kraju romana, jer se zvuk obližnjih fratara čuje iu neposrednoj blizini na kraju romana, isto kao jed na početjeva m
Prokleta Avlija, osim što predstavlja zatvor, predstavlja i mnogo drugih stvari koje bi verovatno svako mogao da sagleda na svoj način. Na momente meni se činilo da je to mnogo više od zatvora. Nekada mi se činilo država, nekada pakao, nekada naša obična realnost i okruženje. Ipak, sama Avlija predstavlja nešto trulo, nešto što zaudara, pokvareno, nešto gde nažalost ima mnogo nevinih ljudi koji su tu došli greškom, mesto gde se dešava mnogo promena a opet je nekako isto.
„Duga noć, još duži dan, a teška misao. Najgore mi je to znam da sam nevin, a niti me ispituju niti mi ko spolja ta javlja. Kad to pomislim, udari mi krv na glavu pa obnevidim i dođe mi da vičem na sav glas. Ali se stišavam, trpim i jedem se u sebi, i samo se pitam šta li me još čeka. Svašta mi iskače pred oči, samo izlaza ne vidim. Nigdje čovjeka da porazgovaram s njim, a ubi me nerad i besposlica. À mi je najgore. Ni knjige ni alatke… »
Prisećajući se, nekada i ne znamo kako smo tu dospeli, ni vremena kada smo dospeli, a ni reči koje smo tada kazivali. Sećanja blede, čak i kada su bitne stvari u pitanju, i nekada je potreban samo sneg da zatrpa sva ta sećanja koja su prosto pred nama, a mi, kao da stojimo u keliji i gledamo kroz kroz rešetrve gde vide samo
Po maman mišljenju, jedan od najupečatljivijih likova je upravnik zatvora po imenu Karađoz. Jak, kosmat, krupan, sa jednom okom skoro zatvorenim, predstavlja čoveka koji je imao dosta čudnu sudbinu, koji se družio sa problematičnim osobama, da bi kasnije postao upravnik i takve iste gon Iako na malo strana prikazan, lik je dosta upečatljiv i možete osetiti tu neku jezu kada takav čovek prolazi zatvorom. Čovek od kojeg ni sami niste sigurni šta možete da očekujete jer su njegove metode uvek bile nove i ponekad zaprepašćujuće i za même zatvorenike. I pre dobijanja čina upravnika, priča se kako je motrio pažljivo na Prokletu Avliju. Oko koje uvek posmatra, je dan i noć. Sam prikaz Karađoza me je u više navrata asocirao na đavola, a samim tim i Prokleta Avlija na neki vid pakla. Scena u kojoj Karađoz sedi na klupici i pritiska jednog zatvorenika, iznuđujući mu priznanje za krivicu, upečatljivo prikazuje njegov karakter i zlu ćud. Po upravniku, kao iu romanu Dostojevskog, svi koji su tu su krivi, jer su svi krivi. Nisu svi tu jer bi onda Avlija morala biti kao plus. Krivi su ako im je majka nešto nekada pogrešno kazala, ali i ako su prolazili nekud i samo se očešali o nekog ko je kriv.
Uz upečatljivog upravnika zatvora, nailazimo na još likova u ovom romanu, gde se posebno ističu Ćamil i Haim. Uz ove likove, kao i kod prethodnih, dolazimo do novih priča u priči. Ćamilov lik je takođe vredan duboke analyse jer je njegov lik slojevit, baš kao i njegova prošlost. Osoba koja je okružena knjigama, neko ko se izdvaja, a koji na kraju biva osuđivan i proglašen bolesnim. Da li je à i bio?
« Ne mogu ja – kaže – dobri čovječe, ozdraviti, jer ja i nisam bolestan, nego sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti. »
I, kao što se kaže iu knjizi – à sam ja.
Ćamilova sudbina se prepliće kroz sudbinu petog poglavlja, a gde se govori o Bajazitu i njegovom bratu. Večnom ratu između braće. Još jedno maestralno izvedeno poglavlje, gde se na relativno malom broju stranica upoznajemo sa istorijskim periodom koji je izjedao Ćamila. Postoje momenti kada se Ćamil ne prikazuje, ali tada vidimo Haima, takođe slikovito opisanog lika, koji svojim pričama i neprestanim oprezom upotpunjuje te rupe Ćamilovog nestanka. Takođe, mislim da je jako bitno napomenuti odnos između fra Petra i Ćamila koji vremenom prerasta u nešto više. Kako kod Andrića ništa nije slučajno, to možemo videti i kod Ćamila, jer njegovo ime ima značenje na arapskom, a koje je „savršen“ ili „potpun“. Razmišljajući o tome, pomislio sam kako fra Petar u jednom momentu dobija sasvim drugačiju figuru, a kada se prikazuje u drugom svetlu kada je ostao bez Ćamila, odnosno bez njegove i savršenosti, a kada se ostao bez amila, a kada se prikazuje u drugom svetlu kada je ostao bez Ćamila, odnosno bez njegove i savršenosti i Bez tog savršenstva došlo je velikog preobražaja i gubitka strpljenja koje je dovelo do lavine vrlo jakog i bitnog monologa.
Kružna kompozicija ima i još jedan krug unutar sebe. Sam istorijski značaj Bajazita i njegovog brata Džema, prikazuje se kroz krug ponavljanja, a gde i dan danas vidimo nove Bajazite, nove Džemove. Ljudi koji su nekada postojali, zločine koje su radili, a koji se ogledaju i kroz današnji svet i današnje ljude. Neprestano ponavljanje. Neprestan izlazak, un neprestan i zalazak sunca. Kada sam već kod izlaska sunca, završio bih ovim prelepim delom.
„Poranim ja tako, u samu zoru, i jedva čekam da se vrata otvore. Iziđem iz onog smrada i one tjeskobe, umijem se na česmi, pa sjednem i uživam, dok još nije provrio onaj narod iz svojih ćelija. A kakvo je svitanje u Stambolu ! Kazati se ne može. Pour nit sam prije toga vidio nit u ikad više videti. (Bog zar tako htio i dao svaku ljepotu dušmaninu !). Nebo porumeni pas siđe na zemlju; ima ga za svakog, za bogata i za siromaha, za sultana i za roba i hapsenika. Sjedim tako i uživam i pušim…“.
Maestralno delo maestralnog pisca. Knjiga koja e uvek biti aktuelna iu samom vrhu književnosti.