Proljeća Ivana Galeba de Vladan Desnica

« Zvanična » kritika i ja se ne slažemo baš uvek, al’ kad se složimo — to bude iu izboru citata.

Roman ovaj najlakše bi bilo predstaviti navodeći ono čega u njemu nema: sižejnu osu, fabulu, linearnost, naraciju, junaka… rečju — romanesknost u očekivanom i okamenjenom smislu. Imajući to na umu, pokušala sam da zagrabim u njega umerenoteorijskim sitom, i popišem ono št

« Zvanična » kritika i ja se ne slažemo baš uvek, al’ kad se složimo — to bude iu izboru citata.

Roman ovaj najlakše bi bilo predstaviti navodeći ono čega u njemu nema: sižejnu osu, fabulu, linearnost, naraciju, junaka… rečju — romanesknost u očekivanom i okamenjenom smislu. Imajući to na umu, pokušala sam da zagrabim u njega umerenoteorijskim sitom, i popišem ono što se zakači.

Najpre, što kaže Dragan M. Jeremić, Desnica uvek upotrebljava taène reci. Nema rečenice u celoj knjizi koja bi, drugačija, bila bolja u ispunjenju namere pisca (iako sam Ivan Galeb tvrdi da reč uvek izneverava misao i osećaj). Tu se odmah može odrediti i prema odnosu pisac — pripovedač: Ivan Galeb jeste Vladan Desnica, ali Vladan Desnica nije samo Ivan Galeb, već i svi ostali polemički glasovi koji se javljaju u epizodama. Pesnički subjekat i sagovornici diskutuju o Bogu, o literaturi, o pojmu ideje, o umetnosti i umetnicima, o strasti, o izboru, o nostalgiji, o (ne)postojanju stvarnosti, o pozorištu, o doživljau prirode, o… tome postoji li ‘uopšte’ kao pojam, o građanskom društvu, o narodu i državi u suprotnim taborima, o erosu i smrti, o dobrotvorstvu i zahvalnosti, o volji i želji, o umetvicika o umetnosti, o i žontiman dualiz(a)ma za stvarnost (koja može ai ne mora postojati, ali mora oba u isto vreme)… Miodrag Petrović Galebov odnos prema ouistvu i sva pobrojana meditativno-filozofsko-senzibilno-intelektualistička pitanja sumira u zgodnoj sintagmi — sondiranje bića.

Desničine poetičke (pret)postavke naizmenično izgovaraju različiti Galebovi sagovornici (od Galeba samog do pijanca namerenog da izda naučnofantastični roman o serumu protiv smrti).

« Da ja pišem knjige, u tim se knjigama ne bi događalo ama baš ništa. »

Sasvim skladu sa njima, autor veštim rasporedom kolokvijalizama i autoreferencijalnim ‘vraćanjima na glavni tok’ čitaoca uspeva da prouvé kroz esejistično i naizgled preopširno sporedno, i to „svim putevima odjednom”.

Ivan Galeb neprestano promišlja o sebi, koristi svoj lični usud kao tocilo za ironiju, ne dopušta čitaocu ni da ga sažaljeva, ni da ga napusti. Poredi se ta naročita misaonost s Heseom i Manom, s pravom.

Biranje pravog vremena za čitanje, nažalost, može se sravniti samo s biranjem lubenice : kome se posreći da „Proljeća” otvori u tačnom životnom dobu, uživaće zaista. Mi ostali možemo da se pravimo, ili da priznamo i pokušamo opet, ako zlom srećom nismo već zakasnili.